Nemačko-srpska mesta sećanja

Martin Maria Reinkowski

Od Kragujevca do Đorđa Vajferta

Koliko je teško u nemačko-srpskim odnosima doći do pozitivnih slika

Kakvu sliku imaju Nemci i Austrijanci o Srbima? A obrnuto? Da li se ove predstave, teško obremenjene novijom i najnovijom istorijom mogu usaglasiti ili preokrenuti u pozitivne? Preteško pitanje i zadatak u koji se Fondacija Konrad Adenauer u Beogradu upustila jednom podijumskom diskusijom. Pet istoričara na podijumu su se u svakom slučaju složili da su grozni događaji ti koji više oblikuju pamćenje.

Početna pozicija je izuzetno loša. Na šta prvo pomisli Nemac ili Austrijanac kad čuje reč „Srbin“? Sigurno na Srebrenicu, masovno ubistvo 8.000 Bošnjaka od strane bosanskih Srba 1995. godine. A na šta prvo pomisli Srbin kad čuje reč „Nemci ili Austrijanci“? Pomisli na Kragujevac i ubistvo civila među kojima i više stotina đaka, od strane Vermahta 1941. godine. „Svaki srpski učenik zna za tu žalosnu epizodu“, rekao je dr Zoran Janjetović, naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije koji je dao uvod u diskusiju. Slična „akcija odmazde“ odigrala se u susednom Kraljevu. To su ratni zločini koji su se duboko urezali u srpsku svest a koji su u Nemačkoj i Austriji praktično nepoznati.

Književnik Nenad Stefanović, koji je moderirao tokom večeri, se osvrnuo na još jedno „mesto sećanja“ Srba – Waffen-SS diviziju „Princ Eugen“ u kojoj su služili prevashodno tzv. folksdojčeri iz Banata, a koja je važila za izuzetno krvoločnu u borbama protiv jugoslovenskih partizana. Tema ove podijumske diskusije, koju su organizovali Nemačko- srpsko istorijsko udruženje, Fondacija Konrad Adenauer i Austrijski kulturni forum, je bila „Nemačko-srpska mesta sećanja“. Bečki istoričar, profesor emeritus i član Austrijske akademije nauka, Arnold Zupan je uzeo u zaštitu princa Eugena, koji je bio „uspešni habzburški vojskovođa“. Nacisti su njegovo ime zloupotrebili. Zupan je priznao da je za bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. godine bio kriv jedan austrijski oficir, Aleksander Ler. U svakom slučaju, Podunavske Švabe su na kraju rata morale da napuste Jugoslaviju.

Ovo je bilo posebno tragično utoliko što su Podunavske Švabe u Vojvodini razvile naiconalnu svest tek pod uticajem Trećeg rajha, kako je objasnio dr Mihael Portman, istraživač u Institutu za istraživanje Novog veka i savremene istorije Austrijske akademije nauka. „Švabe“ su se ranije identifikovale npr. jezikčom i verskom, a ne nacionalnom pripadnošću. Da su se identiteti baš u višenacionalnoj Vojvodini prelivali, Portman je pokazao na primeru Georga ili Đorđa Vajferta. Ovaj pivar iz Pančeva je rođen još 1850. godine u Carevini Austriji. Rimokatolik i slobodni zidar, stekao je srpsko državljanstvo 1872. godine, postao guverner Srpske narodne banke a posle Prvog svetskog rata i šef Narodne banke Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Da li je čovek čiji portret je otisnut na novčanicama od 1.000 dinara, bio Austrijanac? Ili Srbin? Po Mihaelu Portmanu, on je sebe u krajnjoj liniji smatrao Srbinom.

Pri tom je reč Švaba višznačna, kako je objasnio Zoran Janjetović. Danas označava Nemca, a pre su se pod njom podrazumevali pripadnici nemačke manjine u Vojvodini; čak su i Srbe koji su živeli u Austro-Ugarskoj nazivali Švabama. Jugo-Švabe su danas svi Jugosloveni koji su kao gastarbajteri otišli u Austriju i Nemačku i tamo ostali.

I dok Nemci i Austrijanci imaju vrlo pojednostavljenu sliku Srbije i Srba kojima pripisuju svu krivicu za raspad Jugoslavije i građanski rat, Srbi imaju potpuno difernciranu sliku Nemačke i Austrije. Ovu predstavu pojašnjava Zoran Janjetović: po njoj, Beč je za Srbe vekovima bio „nemačko“ mesto. Veliki srpski jezikoslovac Vuk Karadžić je živeo u Beču pedeset godina, a on je i veza sa nemačkim klasicima: Vuk je u Vajmaru posetio Getea koji je na nemački preveo nekoliko srpskih narodnih pesama; Vuk je bio u prepisci sa braćom Grim koji su ga podstakli da sakuplja te pesme; a Leopold Ranke je na osnovu Vukovih svedočanstava napisao svoju „Istoriju srpske revolucije“, tj. Prvog srpskog ustanka protiv Osmanlija 1804. godine. Ovo su „mesta sećanja“ koja su se očuvala u srpskoj svesti ali koja ne spadaju u nemački i austrijski obrazovni kanon.

Isto važi i za susret cara Fridriha Barbarose i Stefana Nemanje, osnivača srednjevekovne dinastije Nemanjića. Barbarosa i Nemanja su se sreli u Nišu 1189. godine. Nemački car je vodio treći krstaški pohod na Jesrusalim. Kad se na srpskoj strani ova epizoda prenaglašava, zaboravlja se da su već u sledećem krstaškom pohodu zapadni vitezovi 1204. godine opljačkali Carigrad uništivši tako Vizantijsko carstvo, izvor pravoslavne vere. Dakako, budući da je Vizantija bila i konkurent srednjevekovne srpske države, čijem usponu od tada ništa nije bilo na putu.

Nemačka i austrijska kultura su vršile jak uticaj na Srbiju preko pokolenja mladih Srba koji su studirali u gradovima nemačkog jezičkog područja. Baš su graditeljstvo i arhitektura Beograda time trajno obeleženi, kako je izložila dr Ljubinka Trgovčević Mitrović, profesorka emerita istorije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. Najveći deo srpskih stipendista je sredinom 19. veka u studiraao gotovo samo u Nemačkoj i Austriji.

Sećanje na Austro-Ugarsku, njenu kulturu i privredu se, po Zoranu Janjetoviću, danas sagledava u lepšem svetlu. Pozadina toga je da su krajišnici, srpski seljaci-vojnici iz Vojne krajine uspostavljene protiv Osmanskog carstva, morali da ratuju za Beč po celoj Evropi i da su trupe Dvojne monarhije u Prvom svetskom ratu počinile ratne zločine. Sećanje na prisustvo Nemačke i Dvojne monarhijhe u Prvom svetskom ratu se neguje mnoštvom spomenika, kako reče dr Olga Manojlović Pintar, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije. Manojlović Pintar je opisala pre svega vojnička groblja ili ratne grobnice u Smederevu na Dunavu, istočno od Beograda, kao i u Čačku, u jugozapadnoj Srbiji.

U Titovoj Jugoslaviji, dakle posle Drugog svetskog rata, se zaista pokušalo sa stvaranjem i pozitivnih sećanja na nemačku okupaciju, iznosi Ljubinka Trgovčević Mitrović. Tako je nastala priča o nemačkom vojniku Jozefu Šulcu koji je odbio da učestvuje u streljanju partizana i koji je zbog toga i sam bio streljan. O tome je čak napravljen i film. Uprkos tome, radilo samo o legendi – to junačko delo se nikad nije desilo.

Mihael Portman je ukazao na to kako bi uzajamna slika Nemaca i Austrijanaca s jedne i Srba s druge strane, mogla da se poboljša. Ne bi trebalo govoriti o „nama“ i „njima“ – „nismo mi vodili ili izgubili Svetski rat“. Ko izostavi „mi“ i „oni“ može da isključi emocije, a „već time bi se mnogo dobilo“.

„Treba da dođemo do pozitivno intoniranih mesta sećanja“, želja je Sabine Krojsenbruner, zamenice ambasadora Republike Austrije, na kraju debate. Suprotstavila se mišljenju profesora Zupana da građanski rat 1990-ih godina nije uticao na srpsku zajednicu u Beču. Po Krojsenbruner, rat je uneo mnogo sukoba u jugoslovenska ili postjugoslovenska udruženja. U Austriji živi 300.000 ljudi poreklom iz Srbije, a jedna trećina njih još uvek ima srpsko državljanstvo. Nažalost ima malo interesovanja kod mladih Austrijanaca da studiraju u Beogradu, dok naprotiv mnogo Srba dolazi u Austriju.

Poslanik u Bundestagu Folkmar Klajn (CDU) koji je došao na diskusiju kao gost, je podsetio na zajedničke evropske vrednosti kao što su prava i dostojanstvo svakog pojedinca. „Mi u Evropi treba mnogo više da obratimo pažnju na ono što nas drži zajedno, šta nam je zajednička osnova. Moramo da znamo šta nas stvarno povezuje.“ Zato smatra da je osnivanje Nemačko-srpskog istorijskog udruženja „zaista sjajna ideja“. Ono bi moglo da pomogne da se „ono što je zajedničko unutar Evrope“ diskutuje i neguje.

Norbert Bekman, šef Fondacije Konrad Adenauer u Beogradu, a time i domaćin večeri, je pozdravio sedamdesetak gostiju podijumske diskusije: „Prva priredba Istorijskog udruženja i prva priredba u novim prostorijama Fondacije. Ako to nije istorija, ne znam šta je.“